Finansije i Osiguranje - Srbija

U top 100 po visini profita samo 33 domaće privatne kompanije

Takođe, ocene su da je država došla do gornje granice kapaciteta za ulaganja sa oko sedam odsto BDP-a godišnje.

Ne preostaje ništa drugo nego ulaganja domaćeg i to privatnog kapitala. Međutim, prema istraživanjima tek petina investicija u periodu od 2021. do 2023. godine su ulaganja domaće privrede.

To je više nego dvostruko manje od državnih investicija, što iz budžeta što javnih preduzeća (42 odsto ukupnih investicija), a manje je i od stranih investicija koje su bile na 22 odsto.

Ulaganja preduzeća u domaćem vlasništvu tek su nešto veća od ulaganja građana u nekrentine.

Ovome svedoči i lista preduzeća sa najvećim profitom u prošloj godini. U publikaciji „Sto naj…“ koju objavljuje Agencija za privredne registre (APR) od 100 preduzeća sa najvećim profitom u prošloj godini, samo trećinu je ostvarila domaća privreda u privatnom vlasništvu.

Listom dominiraju strane kompanije, pre svega kineske rudarske kompanije u vlasništvu Ziđina koje kopaju bakar i zlato u istočnoj Srbiji i koje su ostvarile dobit od skoro milijardu evra pošle godine.

Tu su i državne kompanije poput EPS-a, Telekoma Srbija, pa i NIS-a koji je kombinacija stranog i državnog vlasništva. I naravno, većinu kompanija na ovoj listi sto najprofitabilnijih su strani investitori, od prerađivačke industrije, preko trgovine do građevinarstva.

Prva kompanija u privatnom domaćem vlasništvu našla se na 19. mestu ove liste i to je – kladionica.

Sa neto dobitkom od 5,3 milijarde dinara Mocart je najbolje plasirano preduzeće u većinskom domaćem vlasništvu.

Na 22. mestu našao se proizvođač proizvoda od plastike Peštan sa pet milijardi dinara profita, a na 31. holding MK grupa u vlasništvu porodice Kostić sa četiri milijarde dinara dobiti prošle godine.

Četvrta najprofitabilnija domaća privatna firma u Srbiji prošle godine, a 41. ukupno, opet je kladionica. Zapravo radi se o firmi Phuket, u čijem vlasništvu su Sokerbet kladionice i koja je zaradila neto 3,3 milijarde dinara.

Inače, na listi 100 naj po profitu nalaze se još tri sportske kladionice, ali su one u većinskom inostranom vlasništvu.

Slede trgovci, Sportvision, uvoznik i prodavac sportske opreme na 43. mestu, Agromarket, prodavac poljoprivrednih alata i opreme na 44. mestu i Lili drogerije na 47. mestu.

Domaće firme uTop 50, na 49. mestu zaključuje firma Eter konsalting koja je u vlasništvu suvlasnika Mocart kladionica Dejana Čakajca i koja pružajući usluge Mocartu prošle godine zaradila 2,6 milijradi dinara.

Što se udaljavamo dalje od vrha i što se profit smanjuje sve više je domaćih kompanija.

Na 56. mestu je sad već veoma poznata građevinska kompanija, po učešću u najvećim državnim projektima, od gasifikacije, preko Beograda na vodi do Nacionalnog stadiona, mada ima i sopstvenih mega projekata poput rušenja hotela Jugoslavije i gradnje Ric Karlton hotela. Milenijum tim je prošle godine zaradio 2,3 milijarde dinara.

Odmah iza je MPZ agrar, holding firma u vlasništvu Petra Matijevića sa 2,27 milijardi dinara

U top 100 su tri kompanije iz Elksir grupe, čuveni Auto Čačak, uvoznik Škode i pobednik mnogih tendera za nabavku automobila, maneks Dragoljuba Zbiljića, donedavno vlasnika Energotehnike Južne Bačke, koja je sada u mađarskom vlasništvu takođe na ovoj listi.

Takođe, tu je proizvođač nameštaja Forma Ideale i Planinka Kuršumlija koja puni Prolom vodu. Pri kraju je Nelt na 95. mestu sa 1,4 milijarde dinara dobiti, ali je to kompanija na 10. mestu po poslovnim prihodima prošle godine sa 109 milijardi dinara.

Listu domaćih privatnih preduzeća u TOP 100 po profitu završava na 98. mestu Delta motors, deo Delta holdinga u vlansištvu Miroslava Miškovića i uvoznik BMV-a za Srbiju sa 1,3 milijarde dinara profita.

Prema rečima Dragoljuba Vukadinovića, predsednika Metalca iz Gornjeg Milanovca, problem je nastao zato što su svojevremeno privlačene strane direktne investicije, a zapuštena domaća privreda.

„Posebno su u očetku dolazile investicije u proizvodnu kablova i tekstilnu industriju uz velike subvencije zbog velike nezaposlenosti. Nemam ništa protiv velikih stranih investitora, ali oni većinom profit iznose napolje, a ne koriste ga ovde za proširivanje delatnosti“, ocenjuje Vukadinović.

On ističe da treba odabrati sektore u kojima naše kompanije mogu da se razviju i podržati domaću privredu kao što su podržani strai investitori.

„Kako su podsticali strane, tako mogu i domaće kompanije. A što se tiče oblasti u kojima možemo biti konkurentni, to je svakako poljoprivreda, ali ne da se izvozi žito, već proizvodi višeg nivoa prerade. Zatim drvna industrija, umesto da se izvoze daske i trupci,da se proizvodi nameštaj, na primer. Takođe, i IT sektor ima potencijal, da ne prodajemo softversko znanje, već da pravimo sopstvene proizvode“, smatra Vukadinović.

Ekonomista Božo Drašković vidi uzroke ovakve uloge domaće privrede u ekonomskoj politici poslednjih 25 godina.

„Od 2000. godine, pošto o devedesetim ne treba ni pričati, mi smo odabrali model razvoja koji je baziran na rasprodaji. Prvo su kompanije i resursi rasprodati strancima, a zatim i našim biznismenima koji su kapital stekli trgovinom gorivom, cigaretama i devizama. Tako je ugrađena bomba u privredni sistem, jer su kompanije otišle onima koji su kapital stekli na takve, sumnjive načine“, napominje Drašković.

On dodaje da poslednjih desetak-15 godina imamo i politiku privlačenja stranih investicija subvencijama.

„Tako smo dobili da se većina profita nalazi u rukama stranih investitora i transferiše se u inostranstvo. Neki su na to upozoravali još početkom 2000-ih, ali ih niko nije slušao. Ako pogledamo, svi ključni resursi, osim elektroprivrede su danas u rukama stranaca. Dali smo im rudna bogatstva, bankarski sektor, pokazali da mi ne umemo njima da upravljamo. A ne umemo, ne zato što nema sposobnih ljudi, nego zato ššto se tražila politička podobnost. I sada se domaći privrednici označuju kao državni neprijatelji zato što nisu po volji vlasti. To je katastrofalan politički model“, zaključuje Drašković.